Aikido akademija

Već duže vreme traje debata da li treba da se u trening aikido-a uključi i oružje.Mi iz aikido žurnala često nudimo forume za pristalice i jedne i druge strane za ovakva pitanja. Pošto sam bio i posmatrač i učesnik u ovakvim diskusijama voleo bih da naznačim par bitnih stvari koje nigde pre nisam imao priliku da vidim.

Kao prvo, mislim da je racionalno prvo krenuti od Morihea Uešibe i njegovog stava u vezi oružja.

Bez unošenja u dugačku istorijsku procenu ove teme, dozvolite mi da iznesem par činjenica.

Kao što smo više puta iscrpno dokumentovali u proteklih deset godina, glavni uticaj na aikido je imala veština daito-ryu aiki đuđutsu. Uešibin učitelj, Sokaku Takeda je bio majstor mačevanja i stručnjak za oružje, koji je proveo mnogo godina usavršavajući i učeći razne forme oružja. Takeda se orjentisao na podučavanje đuđutsu tehnika kao osnove u svojim borilačkim veštinama, pošto je nošenje mača bilo zabranjeno u to vreme. Takedina vojnička veština (buđutsu) je bila veoma napredna po prirodi i nije bila ograničena samo na tehnike đuđutsua. Daito-ryu tehnike svoju bazu imaju u maču.

Druga činjenica: od 1942 g. do kraja 1950-ih godina, Morihei Uešiba je proveo mnogo vremena u svom dođou u Iwami proučavajući tehnike mača i štapa. U to vreme jedan od njegovih glavnih učenika Morihiro Saito, je bio svedok iz prve ruke ovakvog procesa i veština koja je ostala od truda osnivača se i dan danas vidi u radu Saito Sensei-a.

Jedna od kritika upućenih na gore navedene činjenice mogla bi se iskazati ovako: „O-sensei se samo površno bavio temom oružja i nikad nije razvio sve aspekte treninga kao završenu disciplinu kao što je to uradio sa taiđutsu-om ili tehnikama sa golim rukama.“ Problem u ovakvom shvatanju je da je period o kome je ovde rec pokrivao skoro dvadeset godina. Ovo je svakako bilo dovoljno vremena za sposobnog borilačkog majstora kakav je bio Uešiba da integriše tehničko znanje u svoj trening. Zapamtite, takođe, da je već 1937. osnivač preuzeo jasne korake kako bi uključio klasičnu veštinu baziranu na oružju Kašima Šinto-ryu u njegovom Kobukan dođou. Njegova krvna zakletva se čak pojavljuje u upisnim dokumentima ove škole.

Osim toga, ukazaću da mnogo tehničkih termina u aikidou potiče iz ken đutsua (veština mačevanja). Reči kao što su : tegatana, šomenuči, jokomenuči i šihonage jasno pokazuju utemeljeno znanje mačevanja. Isto tako, jedna od glavnih tehnika karakterističnih za aikido, iriminage, je bazirana na probadanju i „ulasku“, karakterističinim za mačevanje. U stvari, celokupan koncept irimia ili ulaska je pozajmljen iz tehnika sa mačem.

Da razjasnimo: proučavanje i vežbanje sa oružjem je bilo dugo vremena strast osnivača. Oni koji sugerišu drugačije ili ignorišu istoriju aikido-a ili su politički nastrojeni.

To je, ipak istorijska činjenica da je osnivač zabranio vežbanje sa mačem i štapom u Aikikai Honbu Dođou, OSIM na treninzima Saito senseia.Prilično otkrivajuća činjenica, rekao bih.Da li onda treba da biti iznenađenje da čak i danas Honbu Dođo javno izjavljuje — oslanjam se na objavljene komentare Moriteru-a Uešibe Dojo-cho i osmi dan (8 dan) Masatake-a Fujite — da trening sa oružjem nije deo aikido-a?

Odgovor na pitanje da li aikido uključuje trening sa oružjem zavisi od definicije autoriteta koji konsultujete.Ne postoji univerzalno prihvaćenog dogovora šta je aikido, u tehničkom ili filozofskom smislu. Osim toga, prosečni vežbač aikidoa gleda na svog trenutnog instruktora kao na konačni autoritet veštine. Čak i organizacija ne može nametati svoje viđenje kako treba da se sprovodi trening u klubovima osim ako je spremna na usvoji i sprovede rigidnu regulativu. Takav pristup ozbiljno ugrožava rast i uticaj grupe, kao što se već mnogo puta pokazalo.

Kao ilustracija, unutar Honbu Dojo organizacije — čija zvanična odluka je da se isključi trening sa oružjem — dobro poznati učitelji: Shoji Nishio, Nobuyoshi Tamura, Kazuo Chiba, Mitsunari Kanai i mnogi drugi inkorporiraju iaido u svoj nastavni program. Nije bilo pokušaja da se oni odvrate od svog načina rada. Sa moje tačke gledišta, cela debata je stigla na nivo semantičkog cepidlačenja. Nikad neće biti zadovoljavajućeg odgovora na pitanje oružja i aikido-a a koje je uveravajuće za sve.

Svi argumenti o vrlinama i manama ovakvog treninga neće promeniti ovu činjenicu. Oni čiji lični učitelji zagovaraju trening sa oružjem ili oni koji nezavisno dolaze do zaključka da su oružja važan dodatak telesnim tehnikama, nastaviće u skladu sa svojim ubeđenjima, Oni koji su bili nagovoreni da je trening sa oružjem štetan ili neprikladan za njihovo napredovanje u telesnim tehnikama, će odbaciti oružje (u potpunom smislu) i prihvatiti set predubeđenja koja opravdavaju njihovo verovanje.

Da li je ovo zadnja reč na ovu temu? Sumjam, ali se nadam da smo doprineli novoj perspektivi ove debate.

Tekst je preuzet iz aikido Jornal, Autor Stanley Pranin, prevod  Dragan Ležajić